Čajoverzalije

O popularnosti čaja u današnje vreme govore raznorazne statistike, a opet, istovremeno, redovno čujemo i izjave tipa "Pijem čaj samo kada sam bolestan/na" odnosno "Ne pijem čaj čak ni kad sam bolestan/na". To ukazuje na činjenicu da se čaj doživljava kao lekovit napitak. Ako neko nije bolesni Japanac britanskog porekla, zašto bi uopšte i pio čaj? Zato što čaj tako tečno klizi niz ždrelo, da ga je greh ne piti.
Iako ste već ljubitelji čaja, ili tek planirate da to postanete, ili ja planiram tek da to postanete, sigurno vas neće preterano zanimati latinski naziv ove biljke koji glasi Camelia (Thea) sinensis. No, već vam je rečeno, pa se snađite s tim. Činjenica da se čaj uglavnom deli na dve velike grupe vam verovatno neće biti od koristi ali meni hoće radi preglednosti posta. Dakle, imamo:

* čaj (koji se dobija od biljke čaj (Camelia (Thea) sinensis ) i
* biljni čaj( koji se dobija od raznih lekovitih biljaka.

Prvi je i pravi čaj, kofeinska bomba, stimulans, ono na šta Japanci i Britanci misle kad kažu čaj. Drugi je biljni, često se koristi u svrhe narodne medicine, i njega Srbi piju kad su bolesni.

Osim podele i etimologije, čaj ima i svoj epski momenat, tj. svoju legendu kineskog porekla (made in china). Malo i o tome.
Nekada davno bio jednom jedan car koji se zvaše Car Šeng Nung. Nije imao tri sina, ali je gajio ljubav prema šetnji. Tako jednog dana beše šetao i kontemplirao o ji đingu. Usled slabe kondicije, rešio je da sedne ispod nekog drveta i odmori se. Vi već pretpostavljate koje je to drvo bilo. Da. E sad, ključni momenat ove priče je u delu gde on zagreva vodu do ključanja, kako bi je popio. Tada nije bilo termosa i plastičnih flašica. U tom trenutku listovi sa drveta pokrenuti povetarcem i sudbinom trenutka dospevaju do posude sa ključalom vodom i stvaraju magiju zvanu čaj. Polaskan ovim gestom prirode, car je proglašava čaj za zvanično piće kineske filozofije života.

Priznajem da je ova legenda pomalo banalna, ali zamislite da su je Grci iznedrili. Tada bismo bili sigurni da je drvo čaja zapravo zarobljeno telo neke jadne djeve koja je usled Herinog gneva i Zevsovog libida morala biti preobražena. No, na svu sreću, Grci su se zadovoljili lovorom, ali postoji indijska čajna legenda.
Ta priča govori o mladom princu koji je krenuo u Kinu da propoveda budizam, zaklevši se da na svom putovanju neće spavati punih devet godina. Posle treće godine bi najverovatnije zaspao, ali je nasumično pokidao lišće sa obližnjeg drveta i počeo da ga žvaće. Tako se probudio i živeo budno do kraja života. Darma. Tako se zvao. Princ. A drvo je bilo čajevac.
E sad, Japanci imaju još skaredniju verziju ove legende, i ja je najradije ne bih ni napisala. Ali zarad vaše opšte informisanosti, reći ću samo da je Darma u ovoj verziji ipak zaspao posle tri godine, strašno se razbesnio kad se probudio, isekao sebi trepavice i besno ih bacio na zemlju na kojoj je zaspao. Naravno, trepavice su u to vreme predstavljale zavese duše, a duša je bila vrlo cenjen entitet, pa možete zamisliti kakav je to gubitak bio za jadnog Darmu. Na tom mestu znate šta je izniklo.

Ove legende su možda nepotrebne, ali pošto su deo opšte istorije čaja, prihvatićemo ih kao deo tradicije. No, tamo gde se završava tradicija, počinje istorija, dakle 1610. godine. Tada je, zapravo, Evropa postala civiliziovanija i bogatija za čudo zvano čaj. Prvo je dospeo u Holandiju, zatim u Englesku i Francusku. Nakon 47 godina od godine 1610. u pet sati popodne, Tomas Garavej je poslužio čaj mušterijama u svojoj kafedžinici u Londonu. U početku je bio rezervisan samo za princeze, a kasnije se proširio i široke narodne mase su jednousto prihvatile čaj.

Danas je toliko rasprostranjen, da statistike beleže kako se svake sekunde ispije 15000 šolja (ne šoljica) čaja. Najviše ga piju Irci, zatim Englezi. Što se proizvodnje tiče, tu glavnu ulogu igra Indija, a za njom slede Kina, Šri Lanka, Kenija, Japan, Bangladeš, Indonezija, Turska, Iran, Argentina, Tajvan, Džordžija, Mozambik.